Факултет политичких наука
Наставно-научно веће
Одељење за новинарство и комуникологију
Реферат
о подобности кандидата и предложене теме за докторску дисертацију:
Политички дискурс у приповеткама Радована Белог Марковића
1. Основни подаци о кандидату и дисертацији
Слађана Илић рођена је 1974. године у Краљеву. Средњошколско образовање стекла је у Педагошкој академији „Петар Петровић Његош“ у Крушевцу. Дипломирала је 26. децембра 1998. године на Филозофском факултету у Нишу, на СГ Српски језик и југословенске књижевности. Одбранила је магистарски рад 8. априла 2005. Моралистичке идеје у поезији Јована Стерије Поповића на Филолошком факултету у Београду (ментор проф. др Мило Ломпар). Од јануара 1999. до септембра 2000. године Слађана Илић је волонтирала (као библиотекар) у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу. У стални радни однос примљена је септембра 2000. године. Од новембра 2000. до фебруара 2004. године радила је као уредник културних програма у Библиотеци. Хонорарно је радила 2003. године као уредник и у Издавачкој кући за децу Бајка из Ниша. Од 2004. године запослена је као уредник за општа и уџбеничка издања у Издавачком предузећу Креативни центар у Београду. Године 2008. са Издавачким предузећем Креативни центар и Библиотеком Милутин Бојић била је организатор и учесник округлог стола српских и норвешких писаца за децу. Била је члан уредништва Часописа за књижевност, уметност и културу Градина (Ниш) 2001. године. Од 2007. године члан је редакције Часописа за књижевност, уметност и културу Наш траг (Велика Плана).
Од 2003. године члан је великог жирија „Вечерњих новости“ за књижевну награду Меша Селимовић. Аутор је, реализатор и модератор симпозијума Стари и нови Ниш у делима списатеља који је одржан 2006. године у Народној библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу. Средства за реализацију тог пројекта одобрио је Савет за културу града Ниша. Од 2000. године активно пише књижевну критику. Радови су јој објављивани у готово свим часописима и листовима за књижевност, културу и уметност који се издају у Србији (Летопис Матице српске (Нови Сад), Златна греда (Нови Сад), Књижевни лист (Београд), Књижевност (Београд), међународни часопис Стил (Београд), Свеске (Панчево), Повеља (Краљево), Градина (Ниш), Слава (Ниш), часопис на бугарском језику Мост (Ниш), Наше стварање (Лесковац), Бдење (Сврљиг), Траг (Врбас), Кораци (Крагујевац), Поља (Нови Сад), Наш траг (Велика Плана) итд. Објавила је више стотина текстова из области књижевне теорије, историје и критике, као и књигу Нешто се ипак догодило (Огледи о савременој српској прози сезоне 2000–2004), Агора, Зрењанин 2005.
2. Приказ магистарског рада Слађане Илић
Магистарски рад Слађане Илић Моралистичке идеје у поезији Јована Стерије Поповића представља добро обрађену и заокружену проблемску целину, састављену од двадесет и једног поглавља поглавља. Кандидаткиња је већ ту испољила склоност према истраживању контекстуалних, па и политичких, околности важних за настајање књижевног дела.
У првом делу рада изложени су ауторкини мотиви за писање рада, појмовно-хипотетички оквир истраживања, дефинисан је предмет рада, циљеви истраживања, као и методологија писања тезе.
Унутар области која представља гранично подручје филозофије и књижевности моралистичке идеје размотрене су у магистарском раду Слађане Илић као семантичко поље које у многим елементима стоји на граници две дисциплине. Уметнички поступци којима су моралистичке идеје добиле статус естетички функционалних елемената у уметничком тексту анализирани су и интерпретирани као феномени који се не могу одвојити од филозофских учења и политичких околности на које се песник Јован Стерија Поповић угледао, које је експлицитно или имплицитно познавао.
Сличност са елементима филозофских учења, везе и утицаји, на једној страни и разлике и оригиналност ауторске поетике на другој, основне су тезе око којих се формирала, најпре, класификација моралистичко-политичких идеја у поезији, а затим и систематизација функција моралистичких идеја унутар Стеријине поетике.
Да би се Стеријине моралистичке и политичке идеје на одговарајући начин класификовале и да би се утврдила њихова функционалност у песничком тексту било је потребно најпре дефинисати појмове морал и етика и утврдити разлику међу њима.
Однос поезије и морала изузетно је значајна тема и о њој су у оквирима европске традиције расправљали многи филозофи, уметници, критичари, политиколози и историчари.
Проучавајући Стеријину поезију кандидаткиња закључује да у њој преовлађују ерудитне и дидактичке тежње које се ослањају на нашу песничку традицију 18. века (претежно на Лукијана Мушицког), али и на латинске песнике о којима је учио. Његово посматрање света поклапа се са стоичким филозофским системом, а слика света синтеза знања и спознаја о свету.
Кандидаткиња открива да у основи Стеријине поезије лежи идентификација врлине и среће, односно порока и несреће. Он је сматрао да је срећан онај који радо са извршења једног дела прелази на извршење другог, увек са циљем да служи заједници и ближњима. То је била Стеријина лична мисија према чијој је могућности остварења пред крај живота он био потпуно скептичан верујући да се ништа не може исправити у људској природи и у друштву јер је у њима преовладао порок. Тако су моралистичко-политичке идеје постале веома функционалне у уметничком тексту закључује кандидаткиња.
У закључним разматрањима („тематски круг песама са историјском и родољубивом тематиком“, Теме из античке прошлости“, „Теме из средњовековне националне прошлости“, „Круг песама са савременом националном тематиком“) резимирани су теоријски ставови и изнети формални резултати истраживања.
Примењујући статистичко-аналитичку методу на селективни корпус текстова, уз примену могућих постулата теорије информација, кандидаткиња долази до оригиналних резултата. Постављене хипотезе као и добијени исходи показују потребну обевештеност и знање кандидаткиње. Концепција рада је добро постављена. Теоријски део рада проситиче из познавања и анализе доступних објављених радова истраживаног подручја.
При анализи проблема постављених претпоставки, као и у анализи и тумачењу добијених резултата, уочава се склоност кандидаткиње ка истраживачком раду.
3. Приказ важнијих радова кандидаткиње
Књига: Нешто се ипак догодило (Огледи о савременој српској прози)
Тумачење започиње од анлизе језика који обележава савремену српску прозу. У њој се говори о пропадању старе језичке матрице и настајању нове у функцији позитивног, стваралачког, борбеног, критичког духа који је опстајао упоредо са рушењем, уништавањем и унижавањем. Језик отпора, политике и протеста уобличио је специфични језички слој који је значио много више од пуког непристајања на постојеће.
Именовање, исказивање и формализовање свести о непристајању јесте посредна прича о друштвеном стицању знања из демократског политичког комуницирања.
У студији се ауторка аналитички бави језиком а језик, по правилу, открива и многе скривене димензије других феномена.
Слађану Илић интересује кондензовани језички исказ, микроструктурна вербална форма. Захтеван и прецизан аналитички поступак изведен је без логичких априоризама и привилегије накнадног увида.
Слично херменеутичко усмерење приметно је и у другим радовима кандидаткиње.
Предмет дисертације јесте да се у приповеткама Радована Белог Марковића (Ћелије, 1947), једног од најзначајнијих српских прозаиста 20. и 21. века, утврде различити приповедачки поступци помоћу којих је реализован политички дискурс у приповеткама овог писца.
То ће се учинити најпре тако што ће се истакнути сличности и разлике његове прозе с „прозом новог стила“ чији су главни представници Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Милисав Савић...
Затим ће се то утврдити разматрањем тематске основе прича Радована Белог Марковића у чијем средишту je реалистичан догађај као и приповедани политички простор и време. Оно што онеобичава приче, чија је основа реалистичка, јесте митопоетски приповедани простор – предели Горње и Доње Псаче, Мислопоље, село Ћелије и Бело Ваљево. Приповедано време поклапа се с друштвенополитичким дешавањима непосредно након Другог светског рата (оснивање сељачких радних задруга, деловање УДБЕ).
кандидаткиња ће размортићемо поступке помоћу којих приповедач догађаје из сфере реалистичког преводи у сферу зачудног и фантастичног као и улогу и природу приповедача и рукописа. Приповедачи великог броја приповедака Радована Белог Марковића специфични су зато што не припадају нужно само стварности, а приповедају причу чија је основа реалистичка. На пример, у неколиким причама у збирци Године расплета (1992) приповедач је Сава Савановић, српски архивампир који се први пут појављује у приповеци Милована Глишића Глава шећера.
Овај, као и велики број јунака осталих приповадака Радована Белог Марковића, утварне су природе (више пута умиру и јављају се иза сопствених смрти) и лако прелазе из света у свет.
У вези с тим веома је важно размотрити и хумор у прози овог писца. Наиме, у његовим причама долази до значајног померања у оквиру приповедне парадигме јер се јунаци, који нпр. припадају митолишком моделу (вампири) у његовим приповеткама понашају другачије него што то митолошки модел подразумева. Таквом врстом изневеравања митолошког модела постиже се комичан ефекат.
У тези ће се анализирати и политичка природа приповедачког дискурса, природа пронађених докумената којe коментаришу приповедачи. Размотриће се и функција натуралистичких елемената и поступак на који их Радован Бели Марковић поетизује, служећи се поређењима, метафорама и понављањем појединих синтагми и реченица чија је улога рефренска које онеобичавају приповедање чија је основа реалистичка.